Kada se vrše značajnije promene u obrazovanju, podrazumeva se da onaj koji ih vrši ili predlaže, ima nekakvu viziju za budućnost. Međutim, kreatori dualnog koncepta obrazovanja kod nas nisu o tome razmišljali, već su više gledali da obrazovanje prilagode trenutnom stanju, odnosno da ga prilagode aktuelnim zahtevima tržišta rada. Kada bi to zaista bilo moguće, to bi bilo sasvim dobro i u redu. Preduzeća uoče da im na tržištu nedostaje određeni profil, obrate se nadležnima, u ovom slučaju ministarstvu prosvete i školama, ove hitno reaguju i već sledeće godine kroz proces dualnog obrazovanja obezbede kompaniji potreban kadar. Na žalost, tako nešto nije moguće.

Naravno, nikakve obaveze niti odgovornosti kompanije nema. Ona uopšte ne mora da zaposli učenike koji su se u njoj školovali posle završetka njihovog obrazovanja. Obrazlažući potrebu za uvođenjem dualnog obrazovanja, vlast i samo ministarstvo prosvete su navodili, kako je za veliku nezaposlenost mladih u Srbiji krivo loše obrazovanje. Navodno, ima posla, ali nema odgovarajućih kvalifikovanih radnika. Ovakve izjave predstavljaju obične laži.

U daljem opravdavanju ovakvog koncepta, pomenuti su i argumenti smanjenja troškova same države, dakle, dualna nastava je mnogo jeftinija od klasične. Svakako, manje nastave, više učeničkog rada kojim učenici sami svojim radom plaćaju školovanje. Neoliberalna politika štednje troškove besplatnog školovanja prebacuje sa države na građane, čak i na decu.

Čim se povela rasprava o mogućnostima i potrebi uvođenja dualne nastave u Srbiji, prof. dr Ana Pešikan, saradnica profesora Ivana Ivića, kreatora Strategije obrazovanja u Republici Srbiji do 2020. godine je navela deset argumenata, zašto dualno obrazovanje ne treba da predstavlja prioritet u našoj obrazovnoj politici. Neki od argumenata su veoma karakteristični.

Prvo, nepostojanje privrede koja može da podrži taj vid obrazovanja, koja bi poput nemačke privrede mogla da predvidi radna mesta za narednih deset godina. Trend razvoja privrede u svetu je takav da se uvodi celoživotno učenje, kontinuirano, učenje učenja, razvoj ključnih kompetencija za 21. Vek.

Kod nas , naprotiv, dualnim obrazovanjem se promoviše jačanje trogodišnjih profila, čiji način obrazovanja ne stvara uslove za celoživotno učenje. Postavlja se i pitanje položaja opšteobrazovnih nastavnih predmeta u stručnom obrazovanju. Opšteobrazovno znanje je upravo neophodno zbog celoživotnog učenja. Mnogo je važnije da svršeni srednjoškolci imaju razvijene generičke kompetencije (a ne samo set konkretnih, specifičnih operacija), jer će im upravo one omogućiti dalje školovanje, dokvalifikacije, prekvalifikacije, promenu zanimanja.

Svođenje obrazovanja na tri godine i to više praktičnog nego umnog rada uskraćuje tim učenicima značajne mogućnosti. Cementiraju se socijalne razlike u samom društvu. Ukida se šansa velikom broju učenika iz porodica sa niskim socio-ekonomskim statusom da steknu kvalitetno obrazovanje čak i kada poseduju kapacitete i motivaciju.

Kao još jedna od negativnih posledica uvođenja dualnog obrazovanja, navodi se i dodatno povećanje dispariteta u regionalnom razvoju Republike Srbije. Učenici trogodišnjih profila se po pravilu nalaze u slabije razvijenim sredinama.

Dualno obrazovanje i okretanje ka njemu predstavlja ujedno i napuštanje Strategije obrazovanja u Republici Srbiji do 2020. Godine. To je zvanični dokument koji je usvojen od strane Vlade Republike Srbije i Narodne Skupštine Republike Srbije. Odgovor na pitanje, kuda treba da ide obrazovanje u Srbiji, menja se po svemu sudeći od ministra do ministra, što predstavlja potpunu besmislicu obzirom da se radi o „sporovoznom“ sistemu u kome se planira za preiod od 10-20 godina. Apsurdno je i to što je Strategiju obrazovanja do 2020. godine usvojila Vlada skoro iste političke orijentacije kao i ova.

Najzad, nemoguće je sasvim kopirati tuđa obrazovna rešenja i primeniti ih u sasvim drugom i drugačijem socio-ekonomskom kontekstu. Obrazovanje je tesno povezano sa kulturnim i ekonomskim specifičnostima jedne sredine i svako rešenje bi moralo da bude u skladu sa njima. Rešenja za pitanja i probleme obrazovanja ne bi trebalo da donose političari, naročito ne ona koja su u suprotnosti sa obrazovnim dokumentima koje su oni sami prethodno ustanovili.

 

Autor: Milan Jevtić, Resor za obrazovni sistem Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije